Tekst je izvoran, a svjedočenje je vezano na američke agente i diplomaciju u Beogradu. Radi se o ispovijesti agenta CIA-e John Smitha. Zanimljiva je njegova priča o hrvatskom kardinalu, politički obojene priče Smitha nisu u ovom slučaju toliko zanimljive, jer je tadašnja američka diplomacija bila tajni saveznik Josipa Broza.
Slučajem Stepinac ja se nisam posebno bavio, ali sam već od samog dolaska u Beograd imao jednostavan, ali sasvim jasan, utisak da on nije dobar čovek.
Povremeno smo dobijali informacije, i iz Stejt Departmenta i iz Lenglija, da Vatikan traži američku intervenciju kako bi se položaj zatvorenog nadbiskupa olakšao. Naše provere su uvek pokazale da on, u zatvoru u Lepoglavi, uživa izuzetno privilegovani status: izuzet je od obaveze fizičkog rada, ima na raspolaganju dve ćelije – u jednoj mu je bilo dozvoljeno da napravi malu kapelu i obavlja verske dužnosti – a hranu su mu donosile dve žene, iz susedne župe, po njegovom izboru.
Bilo je jasno da intervencije Vatikana za “olakšanje položaja” Stepinca u stvari znače pritisak za njegovo oslobađanje. Nakon razgovora ambasadora Kenona sa Titom, u posetu Stepincu u zatvor otišao je Vladimir Bakarić, tada predsednik Narodne republike Hrvatske. Nadbiskupu je ponuđena nagodba: da uputi molbu za pomilovanje Titu, koja će biti prihvaćena, a da potom napusti Jugoslaviju. Stepinac je ovu ponudu odbio. Kenonov izveštaj u Stejt Department bio je u tom smislu jasan: nadbiskup je opsednut željom da umre kao mučenik.
Ništa se, u tom smislu, nije promenilo za sve vreme mog boravka u Beogradu. Zato me je, u leto 1951. godine, iznenadio poziv jugoslovenskog ambasadora, mog beogradskog prijatelja, Vladimira Popovića. Ručali smo u malom restoranu u Džordžtaunu, kada mi je – direktno kao i uvek – rekao:
“Dobio sam iz Beograda instrukcije da do kraja ove godine zajednički rešimo slučaj Stepinac. Maršal ne bi želeo da on umre u zatvoru. Ali, ne želi ni da ga vidi na slobodi. Možeš li, u naše ime, da vodiš pregovore sa Vatikanom?”
U to vreme nekoliko američkih kongresmena, katolika, vodilo je aktivnu kampanju za oslobađanje Stepinca, ali to nas – ni u Stejt Departmentu ni u Lengliju – nije mnogo impresioniralo. Preovlađujući stav bio je da je naš saveznik Tito, a ako on iz nekih razloga želi da nadbiskupa – koji je inače u toku rata sarađivao sa našim neprijateljima – drži u zatvoru, zašto bismo se mi u to mešali?
Pokazalo se, međutim, da je višegodišnja kampanja Vatikana, štampe i kongresmena katolika ipak počela da daje neke rezultate. Nekoliko dana kasnije, pozvan sam na razgovor u Stejt Department. Tamo su već bila dvojica mojih šefova iz CIA. Instrukcija je bila kratka:
“Ponuda za Jugoslovene je pedeset miliona dolara, u slučaju da Stepinac bude oslobođen. Razumemo i Titovo insistiranje da on nikada više ne bude u mogućnosti da se slobodno kreće. Prihvatite Popovićevu molbu i idite u Vatikan. Nađite neki modus vivendi.”
U Rimu je jugoslovenski ambasador bio još jedan od mojih beogradskih prijatelja, Vladimir Velebit. Nisam mogao da se otmem utisku da je tamo i poslat upravo sa ciljem da učestvuje u ovim pregovorima.
U petak, 20. septembra 1951. godine, Grčka i Turska primljene su članstvo NATO pakta. Istog tog dana, u vatikanskoj Pinakoteci, okupilo se jedno čudno društvo. Jugoslovenski ambasador u SAD, Vladimir Popović i ja došli smo iz Vašingtona. Belgijski kardinal, Žan Baptist Jansen, generalni poglavar Družbe Isusove – Jezuitskog reda – i jugoslovenski ambasador u Italiji, Vladimir Velebit, već su bili u Rimu.
Neupućeni posmatrač bi rekao da su četiri muškarca, tog dana, sa izuzetnim zanimanjem razgledali izložene slike. Proveli smo u Pinakoteci gotovo dva i po sata. Dok bi onaj koji bi slušao naš razgovor bio zapanjen preciznošću detalja koji su tom prilikom dogovoreni.
Kakav dogovor su dvojica komunista, jezuitski kardinal i operativac CIA mogli da naprave? Ukratko, on se zasnivao na četiri osnovne tačke.
Prvo, nadbiskup Alojzije Stepinac biće pušten iz zatvora u Lepoglavi, do kraja te, 1951. godine.
Drugo, on neće moći da se kreće slobodno, u Jugoslaviji, nikada više. Biće mu ponuđeno da napusti Jugoslaviju i ode u Rim, avionom kojeg će poslati papa Pije XII. Ako odbije tu ponudu, ostaće u kućnom pritvoru, u svom rodnom mestu u Hrvatskoj, pod stalnom kontrolom policije.
Treće, Vatikan će nadbiskupu, bez obzira šta izabere, dati zvanje kardinala krajem naredne, 1952. godine. Naravno, ako bude odluči0 da ostane u Jugoslaviji, to zvanje kardinala neće moći da koristi – biće to samo počasna titula.
Četvrto, SAD će odobriti Jugoslaviji finansijsku podršku od pedeset miliona dolara – otprilike oko pola milijarde dolara u današnjem novcu.
Konačnim dogovorom sve strane su bile zadovoljne. Ništa nismo potpisivali. Svi smo bili isuviše ozbiljni ljudi a da bi nam potpisi bili potrebni.
Kao znak dobre volje, Josip Broz Tito je dozvolio da novinar Njujork Tajmsa, čuveni Sajrus Sulcberger, intervjuiše Alojzija Stepinca u zatvoru u Lepoglavi, u nedelju 11. novembra 1951. godine. Za taj intervju Sulcberger je kasnije dobio Pulicerovu nagradu.
U sredu, 5. decembra 1951. godine, Alojzije Stepinac je izveden iz svoje ćelije u zatvoru Lepoglava, i odveden u rodno selo Krašić, oko pedeset kilometara jugozapadno od Zagreba. Odbio je da dobrovoljno napusti Jugoslaviju. U jugoslovenskom rukovodstvu bilo je tada ideja da se prinudno ukrca u neki avion koji će odleteti u inostranstvo. Tito je te predloge, međutim, odbio. Oni nisu bili u skladu sa dogovorom koji su njegovi ovlašćeni predstavnici postigli u Rimu, a on je držao reč.
Poslednje nedelje decembra 1951. godine, neposredno pred Božić, ministar finansija SAD, Džon Snajder, potpisao je nalog za transfer pedeset miliona dolara američke pomoći FNR Jugoslaviji.
29. novembra naredne, 1952. godine, ime Alojzija Stepinca našlo se na listi novih kardinala koju je proglasio papa Pije XII.
Time su obaveze sve četvorice učesnika dogovora iz Pinakoteke bile u potpunosti ispunjene. Pretpostavljenima u Lengliju poslao sam konačan izveštaj o uspešno završenoj “Operaciji Kardinal.”
Tu bi negde, ova moja jugoslovenska priča mogla i da se završi. Ali, znam da vas interesuje šta se, posle tog kraja, desilo sa ljudima koji su u njoj pomenuti. Uključujući tu i mene.
XIV
Dramatis personae: dalje sudbine nekih junaka ove priče
Kevendiš Kenon, prvi američki ambasador koga sam zatekao po dolasku u Beograd, napustio je Jugoslaviju oktobra 1949. godine. Do kraja svog boravka me nije voleo, i misiju CIA čiji sam bio “šef” – i dugo jedini pripadnik – smatrao je rizikom za svoj posao. Po odlasku iz Beograda bio je američki opunomoćeni poslanik u Siriji, a zatim ambasador u Portugaliji, Grčkoj i Maroku. Sa ove poslednje dužnosti je i penzionisan, 1. jula 1958. U istoriju će, ipak, ući pre svega kao prijatelj svog češkog kolege, Jozefa Korbela, oca Medlin Olbrajt. Umro je oktobra 1962.godine.
***
Džordž Alen, Kenonov naslednik u ambasadi u Beogradu, ostao je na ovoj dužnost i posle mog odlaska iz Jugoslavije, sve do 1953. godine. Potom je bio naš ambasador u Indiji, pomoćnik Državnog sekretara za Bliski istok i Afriku, pa ponovo ambasador u Grčkoj. Poslednje godine službe proveo je kao direktor Informativne agencije SAD – zvanične propagandne službe Stejt Departmenta. Po penzionisanju, 1960. godine, nekoliko godina je bio predsednik Instituta za duvan – tada moćne lobističke organizacije duvanske industrije. Umro je 11. jula 1970. godine.
***
Robert Rems, prvi sekretar ambasade u mojim beogradskim godinama, jedan od četvoro ljudi koji su znali šta ja zapravo radim, i moj venčani kum, nastavio je sa diplomatskom karijerom i po odlasku iz Jugoslavije. 1960. godine bio je naš prvi ambasador u nekoliko novooslobođenih zemalja zapadne Afrike, bivših francuskih kolonija: Dahomeju, Nigeru, Obali Slonovače i Gornjoj Volti. Umro je 1994. godine na Floridi, u devedesetoj godini.
***
Rut Brigz, ratna sekretarica generala Valtera Bedela Smita, i moj šifrant i supervizor u ambasadi u Beogradu, vratila se u SAD godinu dana po mom odlasku. Jedno vreme se pričalo da će se udati za svog dugogodišnjeg ljubavnika, probnog pilota Eliota Ruzvelta, sina bivšeg predsednika Frenklina Ruzvelta. To se međutim nije dogodilo: Eliot je umesto Rut, za svoju treću ženu izabrao glumicu Fej Emerson, a za četvrtu izvesnu Minevu Bel. Rut je ostala zaljubljena u njega i kada su oboje bili u dubokoj starosti. 1966. se kandidovala za senatora na listiću Republikanske stranke, u državi Roud Ajlend. Izgubila je te izbore. Umrla je 1985. godine.
***
Alex Dragnich, ataše za kulturu u američkoj ambasadi u Beogradu u vreme u kojem sam vodio stanicu CIA u tom gradu, dete jugoslovenskih emigranata u SAD, završio je svoj mandat u Beogradu 1953. godine. Po povratku, napisao je knjigu “Titova obećana zemlja”, kritiku komunističkog režima. Napustio je diplomatiju i posvetio naučnom radu. Predavao je na univerzitetima u Vanderbiltu, Stanfordu i Vašingtonu i napisao ukupno jedanaest knjiga. Umro je 2009. godine, u 97. godini. Svoje telo je zaveštao odeljenju za anatomiju univerziteta “Džordž Vašington”.
***
Luis Čarls Bek, moj naslednik na mestu šefa stanice CIA u Beogradu, ostao je na toj dužnosti sve do Staljinove smrti, marta 1953. godine. Tek tada je Lengli usvojio procenu da “Jugoslaviji više ne preti opasnost od sovjetske vojne intervencije” i operativac Bekovog formata mogao je da bude povučen na druge dužnosti, gde je bio potrebniji. Sledeće, skoro dve decenije, proveo je na specijalnim misijama tzv. “tajnih operacija” CIA, u velikom broju zemalja. Ponekad ga ne bismo videli mesecima, ponekad bi se iznenada pojavio. Kao vrhunski profesionalac, nikada ništa nije pričao. Penzionisan je krajem šezdesetih godina. Umro je tiho, u jednom staračkom domu na Floridi, oktobra 1995. godine.
***
Bela Kalman Kiralji, naš agent “Paladin”, komandant pešadije mađarske armije, bio je predviđen da komanduje mađarskim kontingentom u agresiji na Jugoslaviju 1950. godine. Ipak, uhapšen je 1951. godine u Budimpešti pod optužbama za subverziju i sabotažu. Šef naše stanice u Beču tvrdio je da su Britanci bili neoprezni prilikom korišćenja podataka dobijenih od njega. 15. januara 1952. godine vojni sud u Budimpešti osudio ga je na smrt vešanjem. Svakog dana je očekivao izvršenje smrtne kazne, da bi mu tek posle tri godine bilo rečeno da mu je kazna zamenjena doživotnom robijom sa teškim radom. U septembru 1956. pomilovan je, u sklopu opšte amnestije kojom je mađarska vlada tada pokušavala da umiri javno mnenje. Novembra iste godine, lideri antikomunističkog ustanka u Budimpešti imenuju ga za komandanta novoosnovane Nacionalne garde i komandanta odbrane Budimpešte. U razgovoru sa tadašnjim sovjetskim ambasadorom u Mađarskoj, Jurijem Andropovom, shvatio je da mu nova smrtna presuda neće biti zamenjena. Po slomu mađarskog ustanka pobegao je u Austriju, a odatle otišao za SAD. Potom je predavao vojnu istoriju na Univerzitetu u Bruklinu. Umro je u 97. godini, jula 2009. godine.
***
Lorens Darel, književnik i kulturni ataše u britanskoj ambasadi u Beogradu, otišao je iz Jugoslavije godinu dana posle mene, 1952. godine. Nekoliko godina je živeo na Kipru, a zatim se preselio u Francusku. Epizodu o “rojalističkim gerilcima” opisao je u svom avanturističkom romanu “Beli orlovi iznad Srbije” (1957). Napisao je dela po kojima će ostati zabeležen u istoriji svetske književnosti: “Aleksandrijski kvartet” i “Avinjonski kvintet”. Ženio se ukupno četiri puta. Umro je 1990. u Francuskoj.
***
Patrijarh Vikentije, revnosni učenik badmingtona na travnjaku rezidencije američkog ambasadora u Beogradu, ostaće na čelu Srpske pravoslavne crkve samo osam godina – bio je to relativno kratak mandat, za crkvene poglavare. Već septembra te 1950. godine dva puta se video sa Titom. Komunističkim vlastima obećavao je sve vreme različite ustupke, koje je posle, veštim potezima, odlagao ili izvrdavao. Umro je, pod nejasnim okolnostima, jula 1958. godine u dedinjskoj bolnici “Dr Dragiša Mišović”. Beogradom su se tada pronosile glasine da ga je otrovala tajna policija, ali za tu tvrdnju nikada nisu ponuđeni dokazi.
***
Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački, nastavio je da posle oslobađanja iz zatvora u Lepoglavi živi u faktičkom kućnom pritvoru u svom rodnom selu Krašić. Bio je pod stalnim nadzorom policije, koja mu je ipak dozvoljavala da jednom nedeljno održi misu u seoskoj crkvi. Nekoliko puta su uspeli da ga posete i strani gosti, obično novinari. Ta dozvola se čekala dugo, o njoj je uvek odlučivao lično Tito, i uvek je bila znak njegove izuzetno dobre volje. Uprkos jakom međunarodnom pritisku da se Stepincu omogući učešće u radu Kardinalske konklave u Rimu, 1958. godine, jugoslovenske vlasti mu to nisu dozvolile. Alojzije Stepinac umro je 10. februara 1960. godine i sahranjen je u zagrebačkoj katedrali.
***
Jovo Kapičić, zamenik ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, bio je u vreme mog odlaska iz Beograda zadužen za bezbednost jugoslovenskog nuklearnog projekta u Vinči. Potom je bio jugoslovenski ambasador u Mađarskoj i Švedskoj. Za vreme boravka u Budimpešti, u vezi sa izvesnom Mađaricom, dobio je sina kojeg nije priznao. Jugoslovenska i mađarska policija zajedno su zataškale ovaj slučaj. Penzionisan je početkom šezdesetih godina. Umro je decembra 2013. godine u Beogradu.
***
Vladimir Velebit, general, pravnik, doktor nauka i diplomata, napustio je Jugoslaviju samo nekoliko meseci posle mene, 1951. godine i preuzeo dužnost jugoslovenskog ambasadora u Rimu. Već posle godinu dana postao je ambasador u Londonu. Pripremio je prvu posetu Josipa Broza Tita Velikoj Britaniji, marta 1953. godine. Na predlog generalnog sekretara UN, Daga Hameršelda, od 1960. je na funkciji izvršnog sekretara Ekonomske komisije UN za Evropu, sa sedištem u Ženevi. Tu ostaje do penzionisanja, 1967. godine. Posle je živeo uglavnom u Londonu. Umro je avgusta 2004. godine u Zagrebu, gde je i sahranjen.
***
Vladimir Popović, general, lekar, diplomata i obaveštajac, imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu 1950. godine, za vreme mog boravka u Beogradu. Od 1955. je ambasador u Kini, Vijetnamu, i ponovo u SAD. Potom je jedno vreme član jugoslovenske savezne vlade – Saveznog izvršnog veća. U tom svojstvu predvodi više osetljivih misija u zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Poslednje godine života provodi na dužnosti generalnog sekretara Predsedništva SFRJ. Umro je u Londonu, 1. aprila 1972. godine, u pedeset osmoj godini života. Jedna od najvećih ulica na Novom Beogradu ponela je njegovo ime, na lični zahtev Josipa Broza Tita.
